Main Index: Serbian Bible
Mark 4
[1]
[2]
[3]
[4]
[5]
[6]
[7]
[8]
[9]
[10]
[11]
[12]
[13]
[14]
[15]
[16]
MK 4:1 I opet poèe uèiti kod mora, i skupiše se oko Njega ljudi mnogi tako da mora uæi u ladju, i sedeti na moru; a narod sav beše na zemlji kraj mora.
MK 4:2 I uèaše ih u prièama mnogo, i govoraše im u nauci svojoj:
MK 4:3 Slušajte: evo izidje sejaè da seje.
MK 4:4 I kad sejaše, dogodi se da jedno pade ukraj puta, i dodjoše ptice i pozobaše ga.
MK 4:5 A drugo pade na kamenito mesto gde ne beše mnogo zemlje; i odmah iznièe; jer ne beše u dubinu zemlje:
MK 4:6 A kad obasja sunce, uvenu, i buduæi da nemaše korena, usahnu.
MK 4:7 I drugo pade u trnje; i naraste trnje i udavi ga, i ne donese rod.
MK 4:8 I drugo pade na zemlju dobru; i davaše rod koji je napredovao i rastao i donosio po trideset i po šezdeset i po sto.
MK 4:9 I reèe: Ko ima uši da èuje neka èuje.
MK 4:10 A kad osta sam, zapitaše Ga koji behu s Njim i sa dvanaestoricom za ovu prièu.
MK 4:11 I reèe im: Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u prièama biva;
MK 4:12 Da oèima gledaju i da ne vide, i ušima slušaju i da ne razumeju; da se kako ne obrate i da im se ne oproste gresi.
MK 4:13 I reèe im: Zar ne razumete ovu prièu? A kako æete sve prièe razumeti?
MK 4:14 Sejaè reè seje.
MK 4:15 A ono su kraj puta, gde se seje reè i kad je èuju odmah dodje sotona i otme reè posejanu u srcima njihovim.
MK 4:16 Tako su i ono što se seje na kamenitim mestima, koji kad èuju reè odmah je prime s radošæu;
MK 4:17 Ali nemaju korena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje ili ih poteraju reèi radi, odmah se sablazne.
MK 4:18 A ono su što se u trnju seje koji slušaju reè,
MK 4:19 Ali brige ovog sveta i prevara bogatstva i ostale slasti udju i zaguše reè, i bez roda ostane.
MK 4:20 A ono su što se na dobroj zemlji seje koji slušaju reè i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto.
MK 4:21 I govoraše im: Eda li se sveæa užiže da se metne pod sud ili pod odar? A ne da se na sveænjak metne?
MK 4:22 Jer nema ništa tajno što neæe biti javno; niti ima šta sakriveno što neæe izaæi na videlo.
MK 4:23 Ako ima ko uši da èuje neka èuje.
MK 4:24 I govoraše im: Pamtite šta èujete: kakvom merom merite onakvom æe vam se meriti i dometnuæe se vama koji slušate.
MK 4:25 Jer ko ima, daæe mu se; a koji nema, uzeæe mu se i ono što ima.
MK 4:26 I govoraše im: Tako je carstvo Božje kao èovek kad baci seme u zemlju;
MK 4:27 I spava i ustaje noæu i danju; i seme nièe i raste, da ne zna on.
MK 4:28 Jer zemlja sama od sebe najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu.
MK 4:29 A kad sazre rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva.
MK 4:30 I govoraše: Kakvo æemo kazati da je carstvo Božje? Ili u kakvoj æemo ga prièi iskazati?
MK 4:31 Ono je kao zrno gorušièino koje kad se poseje u zemlju manje je od svih semena na zemlji;
MK 4:32 A kad se poseje, uzraste i bude veæe od sveg povræa, i pusti grane velike da mogu u njegovom hladu ptice nebeske živeti.
MK 4:33 I takvim mnogim prièama kazivaše im reè, koliko mogahu slušati.
MK 4:34 A bez prièa ne govoraše im ni reèi. A uèenicima posebno kazivaše sve.
MK 4:35 I reèe im onaj dan uveèe: Hajdemo na one strane.
MK 4:36 I otpustivši narod uzeše Ga kako beše u ladji; a i druge ladje behu s Njim.
MK 4:37 I postade velika oluja; i valovi tako zalivahu u ladju da se veæ napuni.
MK 4:38 A On na krmi spavaše na uzglavlju; i probudiše Ga, i rekoše Mu: Uèitelju! Zar Ti ne mariš što ginemo?
MK 4:39 I ustavši zapreti vetru, i reèe moru: Æuti, prestani. I utoli vetar, i postade tišina velika.
MK 4:40 I reèe im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere.
MK 4:41 I uplašiše se vrlo, i govorahu jedan drugom: Ko je Ovaj, dakle, da Ga i vetar i more slušaju?